Saosećanje prema sebi
Jurien Huggins: Portret Xavier Evansa
Šta je saosećanje prema sebi?
Kod pojma saosećanja, imamo suštinski tri komponente. Prva je sposobnost da primetimo nečiju patnju, zatim sposobnost da nas ta patnja dotiče i na kraju, saznanje da je ta patnja ili nesavršenstvo nešto što se događa svima i čini deo zajedničkog ljudskog iskustva.
Saosećanje prema sebi je onda bukvalno sve isto ovo samo upereno prema samom sebi, kada nam je teško, kada nešto zabrljamo, ili primetimo nešto u vezi sebe što nam se ne dopada. Umesto da grdimo same sebe, ili kukamo nad svojom sudbinom, saosećanje prema sebi omogućava da budemo brižni prema sebi tako što ćemo prihvatiti situaciju koja se desila (ili neku svoju osobinu), i tražiti najbolji način da pomognemo sebi da ubuduće radimo ono što nas čini srećnim.
Saosećanje prema sebi je stari pojam iz budističke filozofije ali ga je relativno skoro popularizovala Kristin Neff (https://self-compassion.org/). Ona ga je definisala kao skup tri pozitivne komponente naspram tri negativne – samoljubaznost naspram samokritike, ljudskost naspram izolacije, i puna svesnost naspram preteranog fokusa.
- Samoljubaznost naspram samokritike podrazumeva da, kada primetimo neku manu ili uradimo nešto što nismo želeli, umesto napadanja sebe da smo ovakvi ili onakvi, prihvatimo da su mane i brljotine na kraju krajeva neizbežne u životu, i budemo nežniji prema sebi kada se dogode.
- Ljudskost naspram izolacije se odnosi na to da su sve te mane i brljotine deo velikog ljudskog iskustva, kao kap vode u moru u kojem svi plivaju. I drugi imaju mane, i drugi nekad pogreše, da li zaslužuju razumevanje? Da li razumemo druge kada su napravili sličnu grešku kao i mi?
- Puna svesnost naspram preteranog fokusa (Mindfulness vs over-identification) podrazumeva balansiranje patnje zbog nekog događaja ili osobine i saosećanja. Cilj je biti svestan svih osećanja, ali bez vrednosnog suda o njima koji posle vodi do preteranog fokusa na negativne misli ili ignorisanje problema.
Prednosti saosećanja prema sebi
Kada stvari ne idu kako bismo želeli, ili nismo osoba koja bismo voleli da budemo, lako dolazi do stresa, frustracije ili samokritikovanja, koji mahom samo produbljuju negativna osećanja. U kognitivnom smislu, ovo može dovesti do ruminacije, preteranog razmišljanja o nastanku ili toku problema. A gde je ruminacija, tu je i depresija. Takođe, možemo otići i na drugu stranu i potiskivati negativna osećanja u vezi sa sobom. Tada izgubimo iz vida da i drugi dele iste muke i da postoji rešenje za gotovo bilo koji životni problem. Ovo često vodi ka anksioznosti ili psihosomatskim oboljenjima.
Svi se suočavamo sa greškama i nesavršenostima, a saosećanje prema sebi nam pomaže da ih prihvatimo i da shvatimo da pripadamo ljudstvu koje je isto tako nesavršeno i puno grešaka. Podseća nas da i dalje imamo vrednost i da je rešenje moguće.
Previše saosećanja prema sebi?
Kada se susretnu sa ovim pojmom, mnogi pomisle: „Ako krenem svašta sebi da opraštam, na kraju ću izgubiti kompas i početi da opravdavam loše stvari“. To se neće desiti jer pravo saosećanje prema sebi ne podrazumeva opravdavanje, već prihvatanje, onoga što se desilo, što se dešava ili neke osobine. Oprostiti ne znači zanemariti ili samo preći preko toga, znači prihvatiti da je tako kako je ili se desilo to što se desilo, i postaviti pitanja – šta ćemo sad, šta bih želeo/la ubuduće i kako sebi da pomognem da to ostvarim.
Saosećanje prema sebi je povezano sa samopouzdanjem, i predstavlja super zdrav izvor istog. Nekada se javlja strah da previše saosećanja sa sopstvenim manama ili greškama vodi ka preveše samopouzdanja, u narcisizam. Međutim, previše samopouzdanja podrazumeva da se osoba oseća superiorno u odnosu na druge. Previše samopouzdanja kaže – Ti si savršen/na; a saosećanje prema sebi kaže – Ti si vredan/na takav kakav si, sa svim manama i brljotinama. To je ključna razlika i zato i ne postoji previše saosećanja sa sobom, jer ono podrazumeva prihvatanje da postoje mane ili su se desili događaji koje bismo izbrisali, ali da ih opraštaštamo i pomažemo sebi da idemo dalje. Takođe samopouzdanje ima oscilacije, nekada se osećamo samopouzdanije nego inače, nekad manje, a saosećanje prema sebi je stabilno i uvek je tu.
Još jedan pojam koji ljudi instinktivno povezuju sa saosećanjem prema sebi je samosažaljenje – Ovakav sam, onakav sam, zeznuo sam stvar, jadan sam, ali dobro, prihvatam da sam ja jadan. Samosažaljenje isključuje jednu važnu komponentu saosećanja prema sebi, a to je ljudskost, svest o tome da je to iskustvo ili mana deo širokog spektra ljudskog iskustva, da se i drugima isto to dešava. To naravno ne umanjuje značaj sopstvenog problema, ali ga čini prihvatljivim i rešivim, kao što bi prihvatili tuđe mane ili brljotine, npr. prijateljeve. Dakle – Ovakav sam, onakav sam, zeznuo sam stvar ali nisam ja jadan, to je sve ljudski i da se rešiti.
Kako razviti saosećanje prema sebi?
Saosećanje prema sebi je nešto što treba vežbati u početku, a kasnije krene samo da dolazi. Jedna interesantna vežba koju je lako uraditi se zove „Samom sebi prijatelj“.
Uzmite list papira i zapišite odgovore na sledeća pitanja:
Prvo, razmislite o trenucima kada se bliski prijatelj oseća veoma loše zbog sebe ili se muči na neki način. Kako biste odreagovali u ovoj situaciji? Zapišite šta obično radite, šta kažete i ton kojim obično razgovarate sa prijateljima kada su u ovakvoj situaciji.
Sada razmislite o trenucima kada se vi osećate loše. Kako obično reagujete na sebe u ovim situacijama? Zapišite šta obično radite, šta govorite i ton kojim razgovarate sami sa sobom.
Da li ste primetili razliku? Ako jeste, postavite sebi pitanje zašto. Šta mislite da vas navodi da tretirate sebe i druge drugačije?
Zapišite kako mislite da bi se stvari mogle promeniti ako bi sebi odgovorili na isti način na koji obično odgovarate bliskom prijatelju kada se osećaju loše.
Stvar je u tome da se prema sebi ophodite ljubazno, brižno, i da podržavate samog/samu sebe, kao što biste se ponašali prema prijatelju kada nešto pogreši.